12 Dec Promena strategija

[vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column]

O promenama unutar umetnosti i mogućnostima promene u srpskom društvu, o problematičnim i nepomičnim relacijama između institucija kulture, umetnika i publike razgovarali smo sa Žoltom Kovačom – umetnikom koji je u svom radu posvećen našoj svakodnevici, iskreno težeći da o njenim aktuelnim i prećutkivanim temama diskutuje. Šta sa umetnošću kada nema kulture i kako sa publikom bez podrške medija i institucionalne infrastrukture pitanja su koja se nalaze u fokusu naše konverzacije.

[vc_empty_space height=”40px”][vc_column_text]Razgovor vodila Ana Bogdanović

Supervizuelna: U Likovnoj galeriji KCB-a nedavno si predstavio svoju poslednju seriju radova Sjajne slike. Volela bih da kažeš nešto više o izložbi, kao i o utiscima nakon uspešne završnice.

Žolt Kovač: Mislim da sam uspeo da izložbu organizujem najbolje do sada. Galerije, da ne pominjem muzeje, bi trebalo da su mesta okupljanja ljudi, ne samo na otvaranju, već i tokom trajanja izložbe. Tokom izložbe organizovao sam niz događaja u galeriji: vođenje kroz izložbu, predavanje o socijalnom kapitalu (za koji smatram da je jako dragocena tema), kao i dve radionice za decu i srednjoškolce, obe u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda. Čini mi se da je i medijski ovo moja najbolje ispraćena izložba. Došlo je vreme kada institucije mogu jako malo da ponude umetnicima, pa umetnici moraju mnogo stvari oko izložbe da rade sami. Ovoga puta sam se aktivnije uključio u sve te okolne aktivnosti i mislim da to ima smisla. Prošlo je vreme umetnika koji rade u ateljeima i ne bave se ničim mimo samog procesa rada na umetničkim delima. Umetnik bi trebalo da je javna ličnost koja šalje poruke i deluje u skladu sa svojim idejama. Nije dovoljno samo otvoriti izložbu, već bi trebalo ideje iz radova širiti i na druge načine, putem drugih medija ne bi li one stigle do publike. A publika baš i nema običaj da ide po galerijama. Mislim da bi i institucije i umetnici trebalo da se zapitaju zašto je to tako. Čini se da je jedna temeljna promena strategije neophodna i kod jednih i kod drugih.[/vc_column_text][vc_empty_space height=”40px”][vc_single_image image=”17969″ img_size=”large” alignment=”center” qode_css_animation=””][vc_empty_space height=”40px”][vc_column_text]Supervizuelna: Kakva bi po tebi transformacija u odnosu između institucije i umetnika, odnosno pojedinca, bila neophodna? Ovaj problem postoji već dugi niz godina ali se do njegovog razrešenja ne stiže. Postoje li neke forme ovakve komunikacije sa kojima si se susretao, a koje bi naveo kao dobar primer?

Žolt Kovač: Trenutno, galerije nude samo zidove. To, naravno, nije dovoljno jer se onda postavlja pitanje šta galerija u stvari radi, čime se ona bavi. Čini mi se da galerije čekaju da prođe oluja i da se prave da je sve u redu dok ne dođe neko bolje vreme. U svakom slučaju je besmisleno objavljivati konkurse za projekte po galerijama kada ne postoje sredstva da se ti projekti sprovedu. Svet se u međuvremenu promenio, promenila se i umetnost, tako da čekanje da se stvari vrate na prethodno stanje nema nikakvog smisla – između ostalog zato što to prethodno stanje više ne ide u korak sa vremenom. Ova zemlja se sasvim sigurno neće preko noći promeniti, tako da je veliko pitanje da li će se u skorijoj budućnosti stvoriti uslovi da država prepozna značaj kulture u procesima promene, sve i da se dese neka sredstva. Mislim da je došlo vreme da se pokrenu privatne inicijative i da se traže novi kanali za promociju, finansiranje i podršku umetnosti. Potrebne su promene strategija i oko organizovanja i oko izlaganja umetnosti. Sa jedne strane umetnici moraju da se pokrenu van svojih ateljea, da komuniciraju više i da se bore za svoje ideje više, sa druge strane, institucije ne mogu da čekaju državne konkurse već moraju da pokušaju da animiraju i ubede privatni sektor da se uključi. Sve ovo je veoma teško, naravno, ali je to i jedino moguće, čini mi se. Bolje je da se stvari postave na nove osnove nego da se pravimo da je sve u redu. Što se primera tiče, Belgrade Raw je pokušao da prikupi sredstva od publike ne bi li doveo dva americka fotografa u Beograd. Inex film pravi donatorsko veče kako bi Galerija Fakulteta likovnih umentosti mogla da radi tokom leta, budući da nije dobila sredstva za rad. Mislim da je veoma važno organizovati što više radionica sa mladima i raditi na edukaciji jer umetnost uglavnom više nije ono što je bila ranije i na šta su ljudi navikli. Publici bi trebalo pomoći da bolje razume, da bi mogla da prati i učestvuje.

Supervizuelna: U Sjajnim slikama, tvojoj najnovijoj seriji slika koju smo već pomenuli, edukacija publike igra važnu ulogu. Sa namerom u slike ubacuješ tekstualne poruke težeći da ostvariš direktnu komunikaciju sa posmatračem, odnosno preneseš neposrednu poruku. Odakle potreba za eksplicitnim porukama u slikarstvu i da li imaš uvid u reakcije publike na Sjajne slike? Da li se to može protumačiti i kao tvoj način da preskočiš, odnosno zanemariš druge, u ovom slučaju institucionalne kanale komunikacije sa publikom?

Žolt Kovač: Mislim da postoji publika koja želi da prati umetnost u Srbiji ali se više ne snalazi u tome, nema naviku da ide u galerije, između ostalog zato što galerije ne nude mnogo toga, mediji slabo prate umetnost, dok institucije, iz raznih razloga, slabo rade posao zbog kojih postoje. Može se reći da je umetnost skoro pa nevidljiva. Zato je važna komunikacija sa publikom i edukacija jer publici treba olakšati, treba je prizvati i animirati. Iz tog razloga sam osetio da nije više dovoljno naslikati sliku, pa da sa strane sitnim slovima stoji legenda sa nazivom koji određuje sadržaj. Poželeo sam da slika direktnije komunicira. Tako su nazivi postali slogani, prisutni na samoj slici. Slika tako postaje jedan kompletan paket sadržaja: tu su metalik kristali u boji, visok sjaj, industrijski izgled, slika kao objekat, a tu je i angažovani sadržaj. Reakcije publike su uglavnom pozitivne na ovakav pristup.[/vc_column_text][vc_empty_space height=”40px”][vc_single_image image=”17971″ img_size=”large” alignment=”center” qode_css_animation=””][vc_empty_space height=”40px”][vc_column_text]Supervizuelna: Do kog nivoa misliš da je publiku potrebno animirati, odnosno olakšati joj komunikaciju sa umetnošću? Čini mi se da je neophodno i da publika ima potrebu, odnosno želju da se uhvati u koštac sa umetnošću koja je u nekom galerijskom prostoru izložena. Da li misliš da bi preveliko prilagođavanje željama publike mozda moglo biti kontraproduktivno u odnosu na umetnost?

Žolt Kovač: Naravno, ne mislim da umetnost treba da postane šarena estrada. Ali mislim da je situacija sa umetnošću danas ovde takva da je ona svedena na puko preživljavanje, tek da može da se kaže da postoji, bez ikakve podrške. Ključno pitanje koje bi trebalo pokrenuti u stručnim umetničkim krugovima je koja je uloga umetnosti u ovom društvu? Čini mi se da umetnost mora da izađe u susret društvu i da počne relacija između umetnika i publike. A za to je potrebno jedno prilagođeno otvaranje umetnika iz hermetičnosti u koju lako zapadne. Sa druge strane, veliki je problem što je publika pasivna. Ozbiljnije države kada primete ovakav problem naprave politike razvoja. To ovde nije slučaj. Umetnost se i dalje doživljava kao neka delatnost bez koje se može. Ponekad se zapitam da li je to istina. Možda je kulturološki kod ovog društva takav da mu zaista ne treba umetnost. Da bi umetnost postojala, moraju se ispuniti dva uslova. Sa jedne strane, moraju postojati ljudi koji imaju potrebu da umetnost prave, sa druge strane mora postojati publika koja ima potrebu to da prati. Kada govorim o animaciji publike, mislim da je u ovom trenutku potrebno da se napravi napor da bi se i onako nevelika publika zadržala i napravi još veći napor da se stvori nova. Pri tom ne mislim da se prilagođavaju teme i sadržaji umetničkih radova već njihova prezentacija. Sve je to jedan veliki posao koji nije nemoguć, ali je veoma težak. Sada se tu postavlja pitanje ko treba da radi taj posao. Odgovor je – institucije, jer su one plaćene od strane države za taj posao. Samo što ga one sistemski ne rade, pa onda to mora da radi umetnik ili kurator ukoliko ozbiljno shvataju svoje poslove, u najboljem slučaju u saradnji sa nezavisnim ili privatnim sektorom.

Supervizuelna: Sada ne mogu da odolim a da te ne pitam da li veruješ u to da umetnost ima neku aktivnu ulogu u društvu, da li smatraš da ona ima moć da utiče na ili da menja društvene stvarnosti? Ili se njena funkcija svodi na komentarisanje problema u društvu bez plodonosnog efekta?

Žolt Kovač: Mislim da kultura, široko shvaćena, može da menja društvene odnose. Na žalost, to nije prepoznato od strane ove države. Kada kažem kultura mislim na obrazovanje, kulturu komunikacije, kulturu rada, ishrane, stanovanja. U našoj skorijoj političkoj istoriji se pokazalo da promenom jedne političke garniture drugom istog kulturološkog koda ne dolazi do suštinskih promena. Imali smo jednog čoveka koji je bio kulturološki drugačiji i svi znamo šta se desilo. Prava promena može da nastane promenom načina na koji se razmišlja, promenom navika, promenom mentaliteta, promenom kulturološkog koda. Ponekad imam utisak da se ovde čeka neka promena, ali tako da se ništa ne promeni i da niko ne mora lično da se menja i promišlja svoje stavove i da niko ne mora da ulaže nikakav napor. Pažljivo koncipiranim politikama razvoja na polju kulture bi moglo da se ide brže u susret promenama.

Umetnost je veoma povezana sa kontekstom i sredinom u kojoj nastaje. Umetnost može biti zaista raznovrsna i jedan od važnijih pristupa bi podrazumevao aktivan stav prema društvu. U ovoj zemlji je problem taj što se umetnici još uvek doživljavaju kao neki polu-ludaci, barbarogeniji, kao neki talentovani ljudi koji žive u svom svetu. To više ne bi trebalo da je tako i zbog toga je veoma teško da umetnik dođe do pozicije javnog govora i pozicije javnog intelektualca. Umetnost sve manje ima veze sa talentom, a sve više sa angažmanom i potrebom da se o stvarima govori putem kanala umetničkog izražavanja, a to danas može da bude bilo šta. Na umetnika više ne treba gledati kao na osobu koja je spretna sa bojama ili formom, već osobu koja ima potrebu da se bavi stvarima i da govori o stvarima. Umetnik je dizajner poruke. A umetnost je komunikacija.

Umetnost može da utiče na društvene stvarnosti onog momenta kada umetnik uspe da se izbori za poziciju javnog govora. A strategije da se do toga dođe ne podrazumevaju samo izlaganje u galeriji i rad u ateljeu, već niz drugih medijskih aktivnosti.[/vc_column_text][vc_empty_space height=”40px”][vc_single_image image=”17970″ img_size=”large” alignment=”center” qode_css_animation=””][vc_empty_space height=”40px”][vc_column_text]Supervizuelna: Ako dobro razumem, smatraš da umetnost nije dovoljna za promenu? Potrebna joj je, ipak, artikulacija kroz institucije, medije i druge kanale javne komunikacije. Čini mi se da se vrtimo u krug – od institucija do umetnosti i nazad. Nema alternative ili se ipak da naći neka nova forma prodora umetnosti (a ne kulture) u društvenu svest?

Žolt Kovač: Odlično pitanje. Da bi se umetnost kretala u pravcu društvene promene najpre moraju postojati umetnici kojima je to cilj. Ne mogu reći da ima mnogo takvih u vizuelnim umetnostima kod nas. Onda kada se umetnik time aktivno bavi putem svoje umetničke prakse, i ako dođe do pozicije javnog govora koji prevazilazi prostor galerije, onda može da utiče na društvene tokove. Zabluda je misliti da postoji neka prečica i da se do te pozicije može lako doći. Svaka promena se događa malo po malo, korak po korak, u malim konstuktivnim paketima. Artikulacija i promocija umetničke ideje svakako zavisi od medija, institucionalna podrška bi svakako dobro došla, ali ona zavisi i od umetnika i njegove spremnosti da se za ideju bori. O alternativi i novim formama prodora umetnosti i sam mnogo razmišljam i nemam neki spreman odgovor ili recept. Što se mene i moje prakse tiče, ima još mnogo toga što bih želeo da pokušam. Daleko sam od toga da osećam da su mogućnosti iscrpljene, naprotiv, tek sam na početku.

Supervizuelna: Nedavno si započeo seriju crteža koja na najneposredniji način do sada, kada je tvoj rad u pitanju, komentariše društvo u Srbiji. Reč je o akvarelima koji prikazuju figure pripadnika crkve, vojske i relativno novoformiranih slojeva društva (hipsteri, sponzoruše). Odakle potreba i ideja za ovakvim radovima i da li postoji neki direktan stejtment iza navedenih portreta?

Žolt Kovač: Jedna od uloga umetnosti, onog njenog dela koji se bavi proizvodnjom slika, jeste da predstavlja ono što nije, ali bi moglo biti. Afroamerički predsednik Amerike je u filmovima predstavljan mnogo ranije nego što se to zaista i desilo. Sa druge strane, uloga umetnosti je da postavlja pitanja i bocka tamo gde je tanko. U našem društvu su vrednosti potpuno degradirane, a društvene uloge su često izokrenute. Policija više nije tu da čuva red i mir, monasi se tuku, crkveni oci su umešani u seks skandale, političari kradu, za vojsku se ne zna tačno kakvu funkciju ima, sport je sve sem igre. Poželeo sam da predstavim pripadnike različitih društvenih grupa zajedno, kao da su se našli u nekoj zajedničkoj situaciji i da su stali da naprave zajedničku fotografiju. Jako je zanimljivo kako onog momenta kada postavite monaha pored hipstera ili homoseksualca, neki religiozni ljudi se osete uvređenim, samom zajedničkom predstavom dva čoveka jednog pored drugog. Upravo bi komunikacija između različitih društvenih grupa i međusobno priznavanje moglo da pomeri stvar, ne uzajamno isključivanje. Ni jedna društvena grupa ne sme da ima monopol nad istinom. Nije monah po datosti ispravniji ili moralniji od hipstera. To su stvari koje je potrebno preispitati i o kojima treba razgovarati.[/vc_column_text][vc_empty_space height=”40px”][vc_single_image image=”17968″ img_size=”large” alignment=”center” qode_css_animation=””][vc_empty_space height=”40px”][vc_column_text]Supervizuelna: Budući da si odlučio da svojim radom direktno otvaraš pitanja koja nisu omiljena u srpskoj društvenoj javnosti, kako vidiš nastavak ovog poduhvata i da li planiraš dalje akcije u vezi sa prodorom slike u problematiku svakodnevnog?

Žolt Kovač: Svakako da planiram dalje akcije. To je jedno novo i uzbudljivo polje za mene. Pomenutu seriju akvarela ću nastaviti da radim. Poslednje što sam uradio je mural izveden u Majdanpeku u okviru Sound and Visions festivala. Mural je deo serije Nacija bez muzeja u kojoj prestavljam muzeje kao centre koji ne služe samo kao hramovi tradicije i umetnosti prethodnih vremena, već kao žive organizme koji bi mogli na razne načine da obogaćuju i učestvuju u životima ljudi. Muzeji su mesta čuvanja i širenja znanja, mesta edukacije odraslih i dece, mesta za odmor, kontemplaciju, mesta gde može u prijatnom ambijentu da se popije kafa, posluša predavanje, kupi suvenir ili knjiga i na taj način podrži umetnost, mesta gde se može provesti konstruktivno vreme sa decom. Muzeji mogu da prave prihod od turizma i možete ih s ponosom pokazati strancu. Ova nacija sve ovo ne prepoznaje.

Naravno, u planu su i neki sasvim novi poduhvati o kojima je još rano da govorim.[/vc_column_text][vc_empty_space height=”40px”][vc_separator type=”normal”][vc_empty_space height=”40px”][vc_column_text]Razgovor je preuzet sa www.supervizuelna.com uz saglasnost redakcije.

Originalni izvor pogledati na http://www.supervizuelna.com/razgovori-zolt-kovac-promena-strategija/[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]