07 Dec Izvini, hvala, molim

[vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column]

Ovde ljudi i dalje razmišljaju crno-belo. Ne poznaju komunikaciju. Ne znaju šta ona u stvari jeste i čemu može da vodi. Ovde se ljudi ili u potpunosti slože oko neke ideje ili se posvađaju.

[vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column][vc_column_text]Kada se slože onda su ortaci, tapkaju se po ramenu, sklapaju zajedničke poslove, postaju kumovi. Kada se posvađaju, makar i oko neke sitnice, onda više ne razgovaraju, ne priznaju međusobno postojanje, izbegavaju se i svima pričaju kako je onaj drugi budala. Ili dolazi do potpunog poklapanja stavova ili nema odnosa. U oba slučaja nema komunikacije. Dakle, nije poznata mogućnost da ljudi priznaju jedan drugog, a da ne misle isto. To se može videti na mnogim malim i velikim primerima.

Zašto se stanovnici zgrade u kojoj živim ne pozdravljaju u liftu ili na ulazu? Zato što nisu imali interakciju sa komšijom i ne znaju da li se s njim slažu ili ne. Ako se slažu, onda će se sa takvim pozdravljati, a ako se ne slažu, zašto bi nekome ko misli drugačije govorili „Dobar dan“. Oni ne razumeju da to „Dobar dan“ ne znači da se komšiji zaista želi dobar dan. Pozdrav na malom prostoru znači da je jedno ljudsko biće svesno da se u njegovoj blizini nalazi drugo ljudsko biće. Ne moraju se poznavati niti imati bilo kakvo mišljenje jedno o drugom.

Slično je u pekari. Posmatrao sam odnose. Retko ko kaže “Dobar dan”. Kada neko naručuje pecivo, prodavcu se obraća zapovedno. Najčešći oblik je “Daćeš mi…” npr. kiflu. Skoro niko ne kaže “Molim vas…”, zato što postoji zastarelo shvatanje tih reči.

Ako nekome kažete da ga molite bilo šta, molitelj se odmah stavlja u ponizni, nemoćni položaj, očekujući uslugu. A to ljudi ne žele kada kupuju kiflu, zbog toga se obraćaju zapovedno. Na kraju krajeva, oni će tu kiflu platiti, pa šta onda ima da mole ili da kažu “Hvala”. Vrlo često se čitava interakcija između kupca i prodavca odvija deklarativnim navođenjem pekarskih proizvoda koje kupac želi da kupi i iznosa cene. Bez komunikacije, bez svesti o odnosima. Baš kao što se “Molim”, i “Izvini” retko upotrebljava, jer ako se nekome izvinjavate onda to znači da ste pogrešili, a pošto se najverovatnije ne slažete sa sagovornikom i mislite da je budala, njemu se sigurno nećete izvinjavati, pa to može i da se preskoči.

[/vc_column_text][vc_empty_space height=”40px”][vc_single_image image=”17325″ img_size=”large” alignment=”center” qode_css_animation=””][vc_empty_space height=”40px”][vc_column_text]Primetio sam da kada kod nekog popijem kafu i zahvalim se, po ispijanju često čujem “Ma hajde, nema za šta da se zahvaljuješ, to je samo kafa”. Jer, zahvaljivanje je rezervisano za situacije kada vam neko učini nešto važno, kada vam “sredi” nešto, nešto što vam možda i ne pripada. Po tom principu kada kažete “Hvala” vi ste automatski nekom nešto dužni. “Hvala” u situaciji ispijanja kafe je samo potvrda da ste svesni da vam je neko skuvao kafu i potrošio svoje vreme, ništa više od toga. Jedini ispravan odgovor na to je “Molim”. Bez suvišnih značenja.

Iz istog razloga se ne prihvata LGBT populacija. Pošto ljudi još uvek žive u crno-belom svetu, ako priznaju prava homoseksualaca onda se u stvari slažu s njima, pa su po sopstvenom shvatanju i sami homoseksualci, jer ako se slažu onda su isti. To je logika koja nikako ne može da se prevaziđe zato što se ne poznaje praksa komunikacije, razmene, deljenja, uz svest o različitosti. Ili ste protiv nekog ili ste isti kao taj drugi. Još uvek je nemoguće priznati nekoga ko je drugačiji, a da se ne bude nužno protiv istog.

Skoro sam negde pročitao da je stanovništvo planete prvi put većinski nastanjeno u gradovima. Odnosi u gradu se suštinski razlikuju od odnosa na selu. Najkraće rečeno, na selu ste upućeni na porodicu, u gradu ste upućeni na ogromnu količinu nepoznatih ljudi. Odnosi s nepoznatim ljudima moraju se formalizovati u daleko većoj meri nego odnosi u porodici. Zbog toga su sve pomenute reči (zdravo, molim, hvala, izvini i slično) u stvari bezsadržinske, što se samog značenja reči tiče, a funkcija im je formalna, regulatorna, oni uređuju i potvrđuju odnose i omogućavaju da se komunikacija dogodi.[/vc_column_text][vc_empty_space][vc_separator type=”normal”][/vc_column][/vc_row][vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column][vc_empty_space][vc_column_text]Tekst je objavljen na portalu Novi magazin 22. 11. 2012. godine.

http://www.novimagazin.rs/stav/izvini-hvala-molim[/vc_column_text][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row]