Blagi Bože, Smrt, Upomoć i druge slike

[vc_row row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern” css_animation=””][vc_column][vc_column_text]Biljana Grković

Umetnost je ponajviše komunikacija

Izložba Žolta Kovača u kruševačkoj Umetničkoj galeriji obuhvata radove koji pripadaju novoj celini u stvaralaštvu ovog umetnika, za koga su inače karakteristične izložbe kao zaokruženi procesi. S jedne strane, nastavak je prakse predstaljanja umetničkih postupaka kojima promišlja fenomene savremenog društva, a s druge se, pak, uočava donekle izmenjen pristup mediju slike usmeren ka mikro pričama, kojima se nikako ne napušta pozicija umetnika svoga vremena.

U nizu izložbi koje je do sada realizovao: Prazno vreme, Glupe slike, Sjajne slike, Upotreba slike, posebno u poslednjih desetak godina, beležio je, postavljao pitanja, otvarao teme, prenosio poruke, koje su proizilazile iz lokalnog konteksta ispitujući kroz naglašenu aktivističku poziciju položaj i mesto umetnika i likovne umetnosti u današnjem društvu. Pored istraživanja koje je vodio kao deo rada na doktorskim studijama, iskrenost i entuzijazam, u nameri da se savremena umetnost i njene prakse približe publici ne samo kroz predstavljanje slika doveli su do priređivanja niza izložbi u različitim gradovima i galerijskim prostorima, gde je sa jednakom otvorenošću i energijom vodio različite radionice, razgovorao sa publikom, pravio posebna vođenja kroz izložbe. Ta izražena potreba za neposrednim kontaktom gde se umetnik postavlja i kao posrednik između slika i posmatrača, proizilazi delom i iz muzičkog iskustva kao stalnog člana rok grupe „Jarboli“ i direktne komunikacije koja se ostvaruje „živim“ nastupima, na koncertima, te promišljanja o likovnom umetniku i likovnoj umetnosti kao vidljivijim pojavama u savremenom medijskom društvu. Iako pažljivo uočava i marljivo beleži u svom radu različite probleme, kao pripadnik onih stvaralaca „koji na sofisticiran način integrišu matricu vremena u svoj rad, čineći ga subverzivnim i aktuelnim“ (Lj.Ćinkul) ostaje i dalje na poziciji kao otvorenog polja mogućnosti koje stoji iza pitanja iz naslova teksta prethodne izložbe „Može li slika rešiti naše probleme“ (Ana Bogdanović).

Otuda u novom ciklusu i povratak slici kao tradicionalnom mediju, koji on u suštini nikada nije ni napuštao, i slikarskom platnu kao podlozi na čijoj površini razvija različite bojene oblike i komunikacijski kod kroz poetiku koja neguje neposrednost kao lični stav o umetnosti i životu. Slika kao termin koji je uvek prisutan u naslovima izložbi upravo podvlači važnost pitanja vezanih za prirodu slike u savremenom društvu i odnosa ka likovnoj umetnosti. Poučen i praktičnim iskustvom i ne baš sjajnim nalazima, kako i sam navodi u stejtmentu izložbe (u obliku pisma) Žolt Kovač menja sada unekoliko i značenjski nivo i sa reči ili rečenica kao uočenih tema i pouka ne napuštajući društveni kontekst okreće se ličnijim temama i sada se više obraća pojedincu. Ovim je izvršena i promena na nivou medija i umetničkog postupka. Tehniku nanošenja boje, sprejevima, prethodno korišćenu u radu na ciklusu „Sjajne slike“, povezuje u novom iskustvu koje dolazi sa belinom platna kao podlogom uz zadržavanje brzine u radu i olakšanog postupka slojevitog nanosa boje. Iza prividne jednostavnosti stoji pažljivo planiranje radova i promišljanje o odnosima sa prostorom i materijalom. Ni malo slučajno je pozivanje na umetnost i pojave polovine 20. veka, pre svega, pop-arta („kao amblematski izraz u likovnoj umetnosti konačne i potpune prevlasti masovnog društva i masovne kulture“ D. Kuspit), stripa (kao masovnog sredstva komunikacije sa svojim originalnim jezikom i izražajnom tehnikom) i iskustva street art-a (koja je od skrajnute i zabranjene prešla put do muzejskog predstavljanja, naglašene kaligrafije i potrebe za komunikacijom). Krećući se kroz različite prakse, Žolt Kovač sa veštinom i iskrenošću, povezuje slikarstvo i pismo/kaligrafiju, razigranost boje i belinu platna, šematizovane delove podloge, tačkastu stukturu, šablonska slova, jednake bojene oblike, i čini slikarski jezik prepoznatljivim, razumljivim, a sama slika postaje podesan način za uočavanje sada i ovde. Same reči, uključujući povremeno i potpis autora, učestvuju u stvaranju slike kao likovni elementi, a provlačenjem i ponavljanjem jednog pojma, jedne reči, težište se prebacuje na individualni, lični plan u stalno otvorenom dijalogu.

Beleženje egzistencijalnih uslova u potrošačkom medijskom društvu, plediranje za osnovnim društvenim i ljudskim vrednostima, odvija se u stalnom i otvorenom zapažanju i beleženju: Šest sati iznad 40!, Can’t Make It Myself, Free 7 – day offer, death, help, Gonna Work Myself to Death, neki su od naziva na koje direktno upućuje i tipografija natpisa.

Kroz propitivanje pristupačnosti umetničkog rada preko slike, povratak platnu (ili papiru) kao podlozi sa posebnim statusom u lokalnom kontekstu, delovanje iz pozicije marginalizovanog prostora, stalna je težnja da skrene pažnju na uočene pojave i otvori pitanja koja proizilaze iz specifičnih uslova, pre svega, sopstvene sredine.

Iza te postignute neposrednosti Žolta Kovača otkriva se odmereno i pažljivo traganje za novim komunikativnim mogućnostima i razvijanje sopstvenih kodova kojima beleži vreme u kojem jeste kao bljesak realnog.[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]