[vc_row row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern” css_animation=””][vc_column][vc_column_text]S obzirom na to da putem medija slike u tom momentu nisam mogao da se izražavam, potražio sam načine da se bavim slikom koji bi uključivali druge medije i strategije. Pitao sam se zašto apstraktna slika, nakon skoro stogodišnje tradicije i opsežne obrade unutar teorije umetnosti, i dalje nije prihvaćena od strane šire javnosti u Srbiji. Zašto se geometrizovana slika sa štraftama ne nalazi u hotelima, restoranima i našim domovima? Zašto je ona još uvek tako teška za razumevanje?
Odlučio sam da napravim seriju fotografija na kojoj bi se slika sa štraftama našla u različitim društvenim kontekstima. Nosio sam sliku sa crveno-belim štraftama formata 35×70 cm sa sobom i tražio odgovarajuće lokacije. Sliku sam fotografisao u domu mojih roditelja kao primeru građanskog doma, u kući mog dede pored ovalnih goblena, na školskom času okačenu iznad table pored Vuka Karadžića, u teretani dok muškarci dižu tegove i rade trbušnjake, u inženjerskoj kancelariji, na buvljoj pijaci na prostirci na zemlji sa raznim starim predmetima okolo, u restoranu pored pejzaža i kvazinadrealističkih slika, u romskom kartonskom naselju, na stadionu Crvene Zvezde tokom utakmice finala kupa, i u svinjcu. Rad sam nazvao „Bez naziva 2001“, što je proizvelo dosta zabuna oko imenovanja rada u katalozima, pomalo kao što apstraktna slika zbunjuje prosečnog konzumenta umetnosti. Naziv aludira i na film „Odiseja u svemiru 2001“ i ironično ukazuje na shvatanje umetnosti u lokalnom kontekstu koje je udaljeno od naprednih tendencija.
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]
No Comments