Slike suvišnih informacija

[vc_row row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern” css_animation=””][vc_column][vc_column_text]Nakon radova “Teleživot” i “Breaking News”, serija “Slike suvišnih informacija” nastavlja da istražuje medij televizije.

U periodu rada na ovim slikama televizijski program mi je bio dosadan i nezanimljiv, na momente ponižavajući. Ali mi je bila zanimljiva sama televizijska slika. Često su se pokušaji gledanja televizijskog programa završavali tako što bih isključio ton i sedeo sa fotoaparatom ispred TV aparata, fotografišući sliku na ekranu. Birao sam kadrove koji su vezani za sam medij televizije: vremenska prognoza, vesti, sport, kadrovi iz sitkoma i tinejdžerskih serija, muzika i drugo. Vremenom sam došao do potrebe da uradim sa tim vizuelnim materijalom nešto putem medija slike. Naravno, puko slikanje određenih kadrova nije dovoljno, već je trebalo prevesti stvar na jezik slikarstva. Dolazak do zadovoljavajuće artikulacije je potrajao više godina. Izraz se sveo na ređanje vertikalnih crnih linija na aluminijumskoj ploči.

U to vreme sam stekao utisak da slika kao medij dobija jedan pomalo paradoksalni prostor slobode. U vreme pluralizma umetničkih medija i demokratizacije sredstava, slika je ostavljala utisak da je na neki način prevaziđena, da je sve rečeno i da su drugi mediji primereniji vremenu. Međutim, imao sam utisak da baš zbog toga slika ima potencijal za izražavanje, da je ona jedan jasan medij sa jasnim pravilima, da u slici ne treba tražiti ništa formalno novo, već se treba usredsrediti na govor, dizajn i komunikativnost slike. Uvek će postojati ljudi koji će imati potrebu da se bave proizvodnjom slika, baš kao što će ljudi imati potrebu da se bave muzikom ili da se izražavaju putem teksta. Čini se da je u sva tri pomenuta medija, što se formalnog aspekta tiče, sve rečeno, ali oni i dalje ostaju jasni i moćni mehanizmi izražavanja. Osećao sam da je slika slobodna zato što više ništa ne mora da dokazuje, da demonstrira ili vodi, za razliku od nekih drugih vidova umetnosti (aktivističkih, tehnoloških, medijskih…). Slikarstvo danas ne mora biti nikakvo, ali zato može biti svakakvo, što i čini pomenuti osećaj slobode.

(…) Na ove slike su manje-više bezvoljno preneseni prizori koji beskrajno cirkulišu putem elektronskog medija koji je odavno dokusurio svaku fizičku neposrednost, pa i onaj korpo-vizuelni kvalitet slikarstva: prizori sa televizijskih ekrana, pojedine zamrznute instance nekog „sadržaja“ kojem smo izloženi kako bismo ubili i ono „slobodno“ vreme koje bi jedino i mogli da sačuvamo kao „živo“. Ovi prizori nam omogućavaju da saznamo ono što nismo ni morali da saznamo: kakvo će danas biti vreme u centralnoj Africi, koliko silikona je implantirano nekoj novoj ambicioznoj starleti, šta kažu analitičari prilika na singapurskoj berzi, ili možda koje skije koristi neki austrijski skakač na Garmišu…

Kovačeve slike (…) neumitno prepoznajemo – s pomešanim osećajem prema okrutno preciznoj dijagnozi koju postavljaju – kao izraze „kontemplativnih stanja savremenog čoveka“. I otuda je Kovačevo slikarstvo i univerzalni iskaz o našem „duhu vremena“, s kojim u stvari ni ne želimo da se identifikujemo, o kom zapravo ne želimo ni da mislimo, ali, u kom se, hteli to ili ne, nalazimo, i s kojim uglavnom nismo u stanju da izadjemo na kraj. (…)

Iz teksta “Slikar ni u jednom licu” Branislava Dimitrijevića[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]