Slikarstvo razvija natprirodne sposobnosti

[vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column][vc_column_text]Foto: Branko Raković[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row][vc_row css_animation=”” row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern”][vc_column][vc_column_text]Pored interesovanja za poziciju slike, posebno apstraktne slike, u društvu, zanimala me je i pozicija umetnika. Tada, krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, o umetniku i njegovom stvaralaštvu je postojala mistifikacija u ovom društvu. Umetnik je doživljavan s jedne strane kao usamljenik koji provodi sate i sate u ateljeu, sa druge kao boem kada iz ateljea izađe. Umetnik je neprilagođen, „drugačiji“, neko ko je nemušt pa se izražava slikama. Ta vrsta mistifikacije mi se nije dopadala, činila mi se neprikladna i nepotrebna i imao sam potrebu da se njome bavim na ironičan način. Prilika mi se ukazala kada sam video fotografiju koju je snimio moj tadašnji asistent tokom studiranja na Fakultetu likovnih umetnosti Branko Raković. Uhvatio je momenat kada po kačenju slike visoko na zid skačem sa metalne kasete u koje smo tokom studija odlagali slikarski meterijal. Figura u ateljeu zamrznuta u vazduhu, sa smirenim smeškom i položajem tela koji je podsećao na istočnjačke meditativne pozicije, stvarao je iluziju da sam ja, umetnik, počeo da levitiram ispunjen duhovnom energijom stečenom dugotrajnim i upornim slikanjem. Rad sam nazvao „Slikarstvo razvija natprirodne sposobnosti“.

[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]