Pozitivni identitet
Contemporary painting
art, painting, contemporary art, contemporary painting
16834
post-template-default,single,single-post,postid-16834,single-format-standard,bridge-core-1.0.6,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,footer_responsive_adv,qode-theme-ver-18.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive

Pozitivni identitet

Vreme u kojem živimo se često naziva post-ideološkim. To može da znači da je preostala jedna ideologija, kapitalistička, koja nema više konkurenta, samim tim tu nema više polariteta, pa nema ni o čemu da se priča. Međutim, ne radi se o tome. Radi se o tome da su tradicionalne ideologije pretendovale da objasne totalitet, da naprave konzistentni sistem istine koji se odnosi na svaku osobu u svim pojedinostima. Ako se neka osoba ne uklapa, sistem pokušava da je odstrani (spaljivanje veštica, inkvizicija, gulag, koncentracioni logor…) ili preobrati (različiti oblici represije). Danas znamo da ne postoji istina sa velikim I, ne postoji monopol nad istinom, već je istina isparcelisana, različita za različite elemente društva. Ako neko kaže da je za njega hiphop najbolja muzika, to je za tu osobu istinito. Za nekog drugog je hevimetal najzanimljiviji. Ne možemo reći da je jedan u pravu, a da drugi nije. Nije hiphop univerzalna istina, niti je to hevimetal. Živimo u post-ideološkom društvu zato što je jasno da je društvo sa svojim različitostima toliko usitnjeno da ne postoji ideologija koja bi sve to povezala. Ostavljam mogućnost da postoji neki novi oblik ideologije koji još nije jasno prepoznatljiv, ali to onda nije ideologija o kojoj je ovde reč.

Danas su ideologije usitnjene i svode se na gledišta, na mišljenja o pojedinim aspektima života. Svako mišljenje nema samo jedan kontra-stav, kako bi se očekivalo u prethodnim vremenima, već niz različitih mišljenja na skali od slaganja do potpunog suprotstavljanja. Ranije je deo identiteta određivan time što se nešto ne voli, još gore, mrzi, upravo zato što su istine bile generalizovane, krupne i tvrde. Ako navijate za Zvezdu onda ne volite Partizan. Ako ste komunista, onda mrzite kapitalizam. Ako ste roker, onda ne podnosite narodnjake. Danas građenje identiteta putem negativnog gubi smisao, upravo zato što postoji niz različitih, a legitimnih, mišljenja o bilo čemu, tako da se identitet ne može graditi putem isključivog, jer nema polariteta koji bi to omogućio. Nema smisla mrzeti hiphop zato što volite hevimetal, jer to nisu suprotstavljene stvari. To su samo mogućnosti koje postoje, zato što postoje ljudi kojima je to bitno. Kada više ne bude bilo ljudi koji vole da slušaju hevimetal, on će prestati da postoji. Ako uradimo misaoni eksperiment, i zamislimo da u jednom danu nestane hiphop, to neće značajno povećati broj poklonika hevimetala.

Ovakav uvid pruža jedan drugačiji pristup građenju identiteta. Novi pristup je konstruktivan. Identitet se gradi pozitivnim određivanjem prema stvarima, ne negativnim. Svako je zadužen za svoju istinu i mora se brinuti o njoj, mora biti aktivan na polju onog što ga zanima, u suprotnom ne može da očekuje da će to što ga zanima da opstane. Zašto bi se neki hevimetalac bavio hiphopom, kada ga to ne zanima. Identitet se više ne može odrediti onim što neko ne voli ili mrzi, već onim što nekog zanima, onim poljima interesovanja na kojima je neko aktivan. I onda osoba može da kaže da je aktivna na polju toga i toga, da sarađuje sa tim i tim, da učestvuje u tom i tom projektu zajednice, da učestvuje u porodici, da je aktivna sa svojom decom. Konstruktivna aktivnost određuje osobu i njen život. Ako neko voli da leži i gleda televiziju po ceo dan, onda ta (ne)aktivnost svakako određuje tu osobu, ali o njoj onda ne možemo reći ništa posebno.

Kada se neko suprotstavi ideologiji, a ne ugrožava prava i živote svojih sugrađana, i zbog toga biva poslat u gulag, odgovornost za to je na ideologiji. Sada kada više nema ideologije, nema ko da preuzme odgovornost umesto pojedinca. Ako neko izvrši nasilje nad drugim, nema više ideologije koja bi ga opravdala. Ja, vi, mi, smo odgovorni za sopstvena uverenja, za sopstvene istine i za sopstvena dela. Nema smisla čekati da neko drugi reši naše probleme, jer naši problemi pripadaju skupu naših istina. To znači da se moramo društveno aktivirati, jer je čovek društveno biće i svoju sreću i rešenja za svoje probleme mora tražiti unutar društva. Ako se aktivno ophodi prema društvu i zajednici u kojoj živi, onda može da očekuje da će nešto da se promeni.

Kada bi kritična masa građana neke države počela da radi konstruktivne stvari vezano za zajednicu, i nastavila to da radi jedno pet godina, onda bi mogla da zahteva da se i vlast ponaša konstruktivno prema njoj. A tada bi se upravo to i desilo.

Tags:
No Comments

Post A Comment