Preživeti rad
Contemporary painting
umetnost, slikarstvo, rad, sprej, platno, savremena umetnost, savremeno slikarstvo, žolt kovač
16486
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16486,bridge-core-1.0.6,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,qode-theme-ver-18.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive
 

Preživeti rad

2017/19.

Tekst je nastao tokom mejl korespondencije između Marije Radisavčević, Branislava Nikolića i Žolta Kovača tokom rada na izložbi Preživeti rad održanoj u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku od 12. decembra 2019. do 31. januara 2020. godine

 

Postavku izložbe možete pogledati ovde.

 

O razlozima zbog kojih su nastale slike sam vam već pričao, desio mi se “burnout” usled previše rada i obaveza. Da nabrojim ukratko, posao u školi, drugi posao grafičkog dizajnera, umetnička i muzička “karijera” sa svim propratnim aktivnostima, angažman u Supervizuelnoj, doktorat, razni bočni projekti, i na kraju, a zapravo na početku – porodica. Svako ima svoje granice, a ja sam terao do svojih. Ono što je zanimljivo da se izdvoji je to što sam se u početku, radeći mnogo stvari u isto vreme i to radeći ih dobro i predano, osećao veoma dobro, bio sam fasciniran koliko stvari uspevam da uradim tokom jednog dana, koliko različitih poslova da radim u isto vreme, koliko različitih identiteta da promenim u kratkom vremenskom periodu, dok su ideje kuljale daleko van mojih mogućnosti. A onda se u jednom momentu desio sunovrat. I dalje sam obavljao mnogo stvari u jednom danu, ali su se stvari stopile jedna u drugu, i dani su se nizali jedan za drugim, dupke ispunjeni, nedeljama, pa čak i mesecima unapred isplanirani, samo je entuzijazam nestao, a ja sam se pretvorio u bezličnog robota koji sprovodi sopstveni život. Tada sam shvatio da je, barem u mom životu, prestala da postoji bilo kakva podela na privatni, poslovni i javni život, već je dan izgledao tako što je bilo neophodno obaviti određene stvari koje su se nizale prema nekim prioritetima. To je vodilo tome da je postalo potpuno svejedno koje vrste su poslovi koje je trebalo taj dan obaviti, pa su se po intenzitetu i prisutnosti u poslu potpuno izjednačili npr. vežbanje matematike sa sinom, držanje predavanja, kuvanje ručka, rad u atelju, registracija automobila, održavanje proba sa bendom, nabavka hrane i potrepština iz prodavnice, pisanje doktorata, širenje veša, intervjui sa umetnicima, spremanje kuće. Tada sam počeo da razmišljam o tome šta se to zapravo događa, da li su to samo srednje godine koje se prosto tako intenzivno odvijaju na svom putu ka starosti ili ima nešto više od toga. Ono što sam zapazio je da pripadam prvoj generaciji koja ulazi u srednje godine sa svim komunikacionim i tehnološkim pomagalima, koja su promenila svet, pa i svet rada. Nikada ranije nije bilo moguće obaviti toliko komunikacije na tako brz i jednostavan način. Nekad pomislim da je generaciji mojih roditalja verovatno trebalo možda dve nedelje da razmene i provare toliko informacija koliko danas čovek preturi preko glave, i kroz uređaje, za jedan dan. Sa druge strane, u vremenu konzumerizma, nikada nisu bila veća očekivanja od svih aspekata života, od profesionalnog delovanja, preko ulaganja u dodatno obrazovanje i razvijanja novih kapaciteta, stalnog reinventovanja na polju umetnosti i muzike, do ulaganja u decu, životni prostor, telo, zdravlje, izgled i ishranu. Da ne davim dalje (a mogao bih), jasno je šta mi se desilo, tj. šta nam se svima dešava, nisam ja tu neki izuzetak, samo sam prs’o možda brže nego neko drugi i samo sam umetnik koji od toga ima potrebu da napravi izraz.

 

Nakon dobre i duge pauze, kada se vratila želja za slikanjem, to su bile teme koje sam želeo da obradim. Krenulo je od Help, Good Lord, Sympathetic Overdrive, pa preko Gonna Work Myself to Death, Can’t Stop the Traffic in My Mind, a nastavilo se sa Everything Is Work Is Not Everything, My Organs Scream Slow Down Man i drugo. Sadržaj je bio tu, pa je trebalo razviti i neku formu koja će da je nosi. Pošto je komunikativnost slika meni dosta važna, pružio sam ruku prema formalnim strategijama street arta i grafičkog dizajna, pa otud sprejevi, intenzivne boje, šabloni i tipografija. Zapravo sam želeo, i imao potrebu, da se reinventujem, da smislim neki novi fazon rada koji bi bio odgovarajući za mesto i vreme i sadržaj. Krenuo sam sa razvojem za mene novog likovnog jezika, od početnog “mark making”-a, do kasnijih koloristički intenzivnijih radova. Pored street arta, vredelo bi pomenuti i da te moje slike vuku jednu “digitalnu” komponentu, u smislu da u jednom momentu tokom rada na slikama često koristim digitalne alate da privedem sliku kraju i donesem potrebne odluke. To doprinosi jednoj “artificijelnoj” estetici, estetici koja podseća na digitalne radove, a u potpunosti je analogna u izvedbi.

 

Sve u svemu, dosta lične slike, sa iskorakom u novi fazon, kombinovanjem elemenata slikarstva, dizajna, street arta i digitalne estetike.

Category
Umetnost
No Comments

Post A Comment