Glupe slike
Contemporary painting
art, painting, contemporary art, contemporary painting
16255
portfolio_page-template-default,single,single-portfolio_page,postid-16255,bridge-core-1.0.6,ajax_fade,page_not_loaded,,footer_responsive_adv,qode-theme-ver-18.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive
 

Glupe slike

2008/09.

Imao sam potrebu da se još bavim temama “Dobre i loše slike” i da ovaj put naslikam slike koje će nositi naziv „Glupe slike“ (kasnije sam na “dobre”, “loše” i “glupe” slike dodao i “sjajne”). Na „Glupim slikama“ se pojavljuju raznobojni oblici sa blagom trodimenzionalnošću. Ovi oblici su obli, bez naglih oštih ivica, blagi, veseli, bezopasni, dopadljivi i prisutni, mada nije potpuno jasno zašto su oni tu. Blaga trodimenzionalnost oblika čini privid da je na slici zaista nešto predstavljeno, da tu stvarno nečeg ima, ona nas uvodi u polje reprezentativnog slikarstva. Međutim, na slici u stvari nema ničega sem banalnih oblika i boja. Tu je veza sa medijskom realnošću, koja kao da nam na svakom koraku nudi nešto šareno i dopadljivo, nešto bez čega u tom momentu ne možemo, nešto izuzetno zanimljivo, ali najverovatnije nepotrebno. Slike opisuju utisak koju imam dok upijam raznovrsne medijske poruke koje mi se, hteo-ne-hteo, nude tokom dana. Pored toga, tu je želja da naslikam nešto što je na sličan način nepotrebno i banalno, da proizvedem situaciju u kojoj slike mogu da okarakterišem kao glupe kako bi se uklopile u opisani utisak. „Glupe slike“ nastaju u momentu tabloidizacije javnog života i aktuelnosti reality programa, kada je jedan deo medijskih poruka banalizovan do mere kada postaje uvredljiv. Sa druge strane, glupo ne mora nužno da bude i loše. Banalizacija stvari može da bude efektna kritika utilitarnog sveta. Takođe, ona može da bude veoma duhovita.

 

 

 

Pričajmo o umetnosti, pričajmo gluposti

transkript dela razgovora koji su vodili Boris Mladenović i Žolt Kovač avgusta 2009, u Žoltovom ateljeu

 

Žolt: Nekad pokušavam da napravim tako da na najbanalniji način poređam te oblike i boje. I pokušavam nekad da smislim prosto koja bi bila najgluplja kombinacija boja. Tako da bude neočekivana… Ali ne tako da iznenadi. Bez iznenađenja. Neka boja koja, tako da kažem, najmanje ide uz neku drugu.

 

Boris: Čak možda ne ni najmanje da ide, to bi možda pre bilo ružno nego glupo…

 

Ž: Da, ta boja mora da bude neutralna u odnosu na neku drugu. Da ne ide, al da ne provocira.

 

B: Najneubedljivija…

 

Ž: Da. Najravnodušnija prema drugoj boji… (pauza) Ali to se menja… Znaš, ne mogu da naslikam gomilu slika sa istim tim osećajem. Naslikam dve takve, ili tri. I onda nešto promenim. Promenim ili oblik, ili… ili nekad pomislim da bi još gluplje bilo da se nekako slažu te dve boje. To je neki banalan pristup gluposti, ali nekad pomislim da se tu krije… pa, veća glupost.

 

B: Ti dakle istražuješ glupost?

 

Ž: Da. Istraživač gluposti.

 

B: Da… (smeh) …isprobavaš šta je gluplje, kič ili bezvezna kombinacija boja, šta je zaista glupo…

 

Ž: Da, tako nešto… A onda u nekom momentu verujem da su te kombinacije boja stvarno glupe… te neke pastelne… A nekad mi se čini da su oblici ti koji su glupi. Pa ih napravim da budu kao trodimenzionalni malo… to mi je još nekako gluplje, savremenije… Onda pravim skoro krugove… Skoro krugovi su mi zanimljivi. Kao metafora. Krug je nekakvo savršenstvo. Zapravo postoji samo kao apstraktni pojam. Nigde u prirodi ne postoji savršen krug… Ni savršena lopta.

 

B: Gledao sam davno u nekoj emisiji kako su merili nekim finim instrumentima koliko je zaista okrugla bilijarska kugla. I nije ispala bogznakako okrugla… A za našu svakodnevnu percepciju je to baš, onako, okruglo.

 

Ž: Znaš da su na onom Hablovom teleskopu nešto zeznuli, loše ispolirali neko supersonično sočivo i lansirali satelit? I onda su morali da šalju gore ekipu da ispolira još malo.

 

B: To je, recimo dosta glupo. (smeh)

 

Ž: (smeh) …da, znaš NASA, milijarde dolara, i to što na kraju dobiješ opet je skoro krug. To je meni zanimljivo, da slikam te skoro krugove tako da se na njima lepo vidi da nisu savršeni.

 

B: Skoro krug je krug po meri čoveka. U njemu se vidi krug, kao da bi mogao to da bude, ali se odmah vidi i da od toga nema ništa.

 

Ž: Tako je. Skoro krug nikad neće biti krug… (pauza) …onda pomislim da su ti skoro krugovi u tim šarenim bojama glupi…

 

B: Tvoje istraživanje gluposti zapravo i dalje traje. Ovo što gledamo je presek dosadašnjeg istraživanja.

 

Ž: Da, tako je. To je neuhvatljivo. Kako da napraviš glupu sliku? A da je istovremeno kvalitetna?

 

B: To je kao da dosadu proglasiš kvalitetno provedenim vremenom.

 

Ž: Ali o tome se radi. Dosada jeste kvalitetno provedeno vreme. Ne pričam o trenucima u kojima nam je dosadno. Već o temeljnoj, dugotrajnoj dosadi. Vreme koje je lišeno obaveza, utisaka, potreba, prazno vreme… To je vreme u kom se svodimo na sebe, u kom je puko postojanje jedina čovekova aktivnost.

 

B: Zanimljivo je to što kažeš. Pogotovo kad se primeti da je dosada praktično anatemisana stvar. Donekle rehabilitovana u onoj knjizi, Filozofija dosade. Znaš, ispada da je kontrola dosade važan segment masovne kontrole. Ljudi se nasilno odvlače od dosade neprekidnim bombardovanjem informacijama…

 

Ž: Da. A glupost je sadržaj dosade, ona kvalitetno ispunjava vreme provedeno u dosadi.

 

B: Očigledno postoji jasna veza između glupog i dosadnog…

 

Ž: Možda je bolje reći dokolica nego dosada. Ta reč manje boli… Izlaganjem servisima za višak informacija, kao što je televizija, na primer, mi ubijamo vreme. Prepuštanjem dokolici mi ga praznimo. To vreme postaje važno… glupo i važno.

 

B: Po tebi su, dakle, glupost i dokolica kontemplativna stanja savremenog čoveka?

 

Ž: Da, može tako da se kaže. Ako već mora da se definiše, to bi bilo dosta precizno…

 

B: I obe stvari afirmišu čoveka. Za razliku od ubijanja vremena koje ga obesmišljava. Ubijanje vremena je sistemski podržana stvar. Sistem ubija vreme koje nam pripada.

 

Ž: Da, i zavodljiv je. Kad lajfstajl magazin hrabri svoje čitateljke da nađu vremena za sebe, to se odnosi na primenu kozmetike sa reklame na susednoj stranici. To je prevara. Vreme za sebe je glupo i dosadno.

 

B: Ali glupost je, čak više nego dosada, anatemisana. U civilizovanom svetu postoji usađeni socijalni strah od gluposti. Znaš, “ćuti, glup si” ili “ispao glup u društvu”…

 

Ž: Glupost se u tom slučaju vezuje za neku ocenu, o tome kakva je nečija inteligencija, ili ko je koliko prihvaćen i zanimljiv u nekom društvu. To je zloupotreba pojma glupog. Jer se svodi na informaciju, često suvišnu i neistinitu, koja samo odražava standarde i norme neke socijalne grupe ili društva u celini. Tu je važnije kakvo je društvo koje te norme propisuje. Jer je to opet sredstvo kontrole i usmeravanja pojedinca od strane društva. Glupost se zloupotrebljava kao mera stvari, a zapravo glupost je stanje. To stanje nema predznak, nije ni pozitivno ni negativno, samo je kvalitetno. Kako si rekao… kontemplativno stanje.

 

B: Da. Ako je skoro krug, dakle, krug po meri čoveka, onda je glupost metafizika po meri savremenog čoveka.

 

Ž: Da… Ti bi stalno nešto da definišeš… Okej je to, može tako…

 

B: Pa dobro… možemo mi ovako danima, da pričamo gluposti… nije zgoreg da se ponešto i zaključi…

Category
Umetnost
No Comments

Post A Comment