Intervju za Dišpet
Contemporary painting
art, painting, contemporary art, contemporary painting
16857
post-template-default,single,single-post,postid-16857,single-format-standard,bridge-core-1.0.6,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,footer_responsive_adv,qode-theme-ver-18.2,qode-theme-bridge,disabled_footer_bottom,qode_header_in_grid,wpb-js-composer js-comp-ver-6.0.5,vc_responsive

Intervju za Dišpet

Izložba pod nazivom KONFERENCIJA DRUŠTVENIH GRUPA rad je srpskog umjetnika Žolta Kovača koji će za ovu priliku oslikati zidove galerije PRAKTIKA. Izložba se otvara u utorak, 22.listopada s početkom u 21 sat. Za vrijeme postavljanja izložbe obavili smo kratak razgovor sa Žoltom kojeg ste već mogli pobliže upoznati i kroz tekstove koje je pisao za Dišpet.

Napokon ponovno u Splitu, ovog puta zbog postavljanja izložbe „Konferencija društvenih grupa“ u galeriji Praktika, što posjetitelj može očekivati na izložbi?

Može očekivati dvadesetak figura u prirodnoj veličini nacrtanih na zidu ugljenom. Ove figure su predstavnici različitih društvenih grupa i mirno stoje jedna pored druge, kao da se fotografišu zajedno. Zamislio sam konferenciju društvenih grupa, mesto na kome bi svi različiti činioci nekog društva govorili o svojim potrebama, pogledima na svet i željama. Nakon ovakvog skupa bi se uradila jedna zajednička fotografija.

Napisao si da se svako društvo sastoji od različitih društvenih grupa sa različitim pogledima na svijet, različitim potrebama i ciljevima. Jasno je i da nitko nema pravo na monopol nad istinom. Koja je tvoja istina? Kako danas gledano očima umjetnika ili pojedinca promatraš društvo?

Društvo posmatram kao jedan dinamičan proces koji može i mora da se menja u skladu sa potrebama građana. Danas se može reći da je društvo tačno onakvo kakvim ga građani naprave, a biti građanin znači biti društveno aktivan. Čini mi se da nisu svi svesni toga.

Kažeš da je danas u velikoj mjeri drugačije biti umjetnik nego što je to bilo prije. Kakva je danas pozicija umjetnika u društvu?

Umetnik ja danas javni intelektualac, neko ko promišlja događaje i procese i govori o njima putem kanala umetničkog izražavanja na način na koji npr. političar ne može. To podrazumeva da umetnik zaista ima šta da kaže i da je aktivan učesnik u društvenim procesima. Umetnost izlazi iz polja samodovoljnog, iz polja estetike koja se podrazumeva, iz eskapizma u koji ponekad ume da potone i ponovo dobija ulogu i funkciju koje su usko vezane za društveni kontekst. Umetnost je ponajviše komunkacija.

Na mnogim svojim izložbama direktno komuniciraš s posjetiteljima, smatraš li da danas umjetnik ne može samo kroz svoj postav komunicirati i da treba na jedan način mnogo više od toga da se potakne publika ili čak kritika?

Ako umetnik ima nešto da kaže, onda često nije više dovoljan samo umetnički izraz i postavka u galeriji, već se ideje koje umetnik zastupa mogu i moraju komunicirati i putem drugih kanala komunikacija. Pošto je i umetnik sam zadužen za svoju istinu kao i bilo ko drugi, ako zaista veruje u ono što govori putem umetnosti, onda o tome može da govori i na druge načine. To se poklapa sa idejom da je umetnik javni intelektualac i da je umetnost komunikacija.

Danas smo razgovarali o glazbi. Rekao si da u sadašnjem vremenu imaš osjećaj da je rock glazba na izdisaju, nema pomaka. Znajući da sviraš u Jarbolima, kako danas uspjeva jedan rock bend?

Sve teže. Čini mi se da se rock muzika pridružuje drugim žanrovima koji su na neki način prevaziđeni. Tačnije, kao da su prošli vreme i razlozi rock buntovništva. Društvo ide dalje, a rock postaje jedan njen fenomen. To ne znači da će rock muzika prestati da postoji, ali će iz mainstreama ući dublje u supkulturne vode. Ili će morati da se dodatno promeni, mutira, možda malo ukloni gitaru iz centra pažnje ne bi li opstala, a to onda više neće biti ta rock muzika o kojoj pričamo. Nema tu nekog žaljenja, to je više konstatacija. Što se Jarbola tiče, žilava je to grupa ljudi, ostaje da vidimo da li je dovoljno fleksibilna. Jarboli neizmerno uživaju u sviranju i oni rade ono čega je sve manje, a to je jedno neposredno rokenrol iskustvo, pomalo eklektično, teško za etiketiranje, dinamično, buntovno, to je spoj gitarskog zvuka i dubokog gruva, aktuelnih i poetizovanih poruka, čas ljutito, čas ljubavno.

U svojim tekstovima si mnogo pisao o važnosti odnosa među ljudima i komunikaciji. Misliš da ljudi danas gledaju samo crno bijelo, da su prestatični?

Negde sam čitao da sada čovečanstvo po prvi put većinski živi u gradovima. Do polovine ovog veka će verovatno ta cifra biti blizu 70%. To je jedna ozbiljna tranzicija, koja vuče sa sobom ne samo promenu mesta života, već podrazumeva potpuno nove odnose. U gradu je sve veštačko, asfalt, zgrade, automobili, čak je i park veštački jer je dizajniran. Ranije, dok je čovek živeo bliže prirodi, stvari su umele da budu crno-bele. Kad je suša ili mraz, to direktno utiče na život, u smislu da neće biti hrane, na primer. U gradu kad je suša ili mraz mi idemo na posao, to je samo prolazna pojava. Količina interakcije među ljudima u ruralnoj sredini je bila svedena na porodicu, komšije i ponekog neznanca. U gradu svakodnevno srećemo i komuniciramo sa stotinama nepoznatih ljudi. Set odnosa je potpuno drugačiji u gradu, stvari više nisu crno-bele i jasno je da na malom prostoru živi mnogo različitih ljudi sa različitim pogledima na svet, različitim potrebama i željama. Nisu još svi svesni toga i nije se još u potpunosti desila ta tranzicija sa ruralnog načina razmišljanja na urbani. O tome se radi na ovoj izložbi. Ne postoji Istina sa velikim I, ne postoje univerzalne vrednosti. Baš zato moramo biti spremni da budemo društveno angažovani i da se borimo za našu istinu, ali sa svešću da ona nije niti dobra niti primenjiva za sve. Ako se mi ne borimo za ono što mi mislimo da je ispravno, zašto bi to neko drugi radio? Za tog drugog je nešto drugo ispravno.

Kroz svoje radove često otvaraš pitanja koja nisu omiljena ili se mnogo puta stavljaju pod tapet. Koliko misliš da time prodireš do ljudi i gdje je ta kritična masa koja se toliko spominja, a nitko je i ne vidi da je praktički postala mit?

Ja verujem u male konstruktivne promene, ne očekujem brze promene, ali jedino što mi se čini kao ispravno je raditi na onome za šta mislite da je ispravno. Akcenat bih stavio na RADITI, naspram ČEKATI da nam bude bolje.

Za kraj, da ne duljimo mnogo i da nastaviš s postavom izložbe jedno zeznuto pitanje. Umjetnik, basist, otac, čovjek, građanin, tko je zapravo Žolt Kovač?

Žolt Kovač je osoba koja pokušava da bude prisutna u sopstvenom životu, da živi život u njegovoj celovitosti, a ta celovitost se ogleda u multiplikovanim identitetima za koji verujem da svi imamo, a da pri tom bude otvorena za novo. Na primer, biti otac nije data stvar, na tome treba raditi kao i na bilo čemu drugom. Odnos sa detetom se gradi, u to se mora ulagati vreme, tačnije, kvalitetno vreme, vreme u kom ste prisutni mentalno, ne samo fizički. Isto je sa svim ostalim stvarima.

Razgovor je preuzet sa portala Dišpet uz dozvolu redakcije.

Tags:
No Comments

Post A Comment