Prazno vreme

[vc_row row_type=”row” use_row_as_full_screen_section=”no” type=”full_width” angled_section=”no” text_align=”left” background_image_as_pattern=”without_pattern” css_animation=””][vc_column][vc_column_text]Mi gotovo da nemamo prazno vreme, i jurimo od jedne aktivnosti do druge jer ne uspevamo da uspostavimo odnos prema praznom vremenu. Paradoksalno, to do vrha popunjeno vreme često nam izgleda strašno prazno kada se kasnije osvrnemo na njega.

Laš Fr. H. Svensen, Filozofija dosade, 1999.

Gde je život koji smo izgubili živeći?
Gde je mudrost koju smo izgubili u znanju?
Gde je znanje koje smo izgubili u informacijama?

T. S. Eliot, refren iz “Stene”, 1934.

Beograd postaje velegrad, sa svim dobrim i lošim osobinama koje ta činjenica nosi sa sobom. Promene su sveobuhvatne. Stanovnika i automobila je sve više. Kretanje po gradu je sve teže, a ulice se više ne mogu širiti. Povećava se broj sati provedenih na poslu. Komunikacija naizgled olakšana savremenim sredstvima postaje sve površnija. Neprekidno jurimo za nečim što većina nas ne može precizno da definiše. Živimo u vremenu žurbe: instant kafe, instant zadovoljstva i instant bliskosti.

U toj jurnjavi koja nas sve obuzima polako se gube kriterijumi, gubi se ideja zbog čega se uopšte počelo juriti i jurnjava se prihvata kao nešto dato o čemu se više ne razmišlja kritički. Za čim jurimo? Za novcem? Za slavom? Za srećom? Za zadovoljenjem nekih novonastalih potreba za koje se ne sećamo kada su se u nama probudile. Samorealizacija i produktivnost postaju jedina religija. Kada upadnemo u takav vrtlog neprekidnih dnevnih aktivnosti i obaveza retko nastupa kvalitetno stanje kreativne obuzetosti, ono staloženo stanje povećane prisutnosti u kome možemo provesti mnogo sati, a da ni ne pomislimo da nešto van te mikro aktivnosti postoji. Naprotiv, vreme može da prolazi brzo, ali je stalno prisutan utisak da ono izmiče i najčešće se pokušava sustići kroz sve maničniju aktivnost. To vreme ne ispunjava i ne ostavlja dovoljno energije za kvalitetno vreme, vreme kada smo svesni svog života. Neobično, ali se osećamo prisutnim i živim upravo u onim momentima kada se ne juri, u praznom vremenu koje trošimo u dokolici ili obavljanju svakodnevnih kućnih aktivnosti. Počinjemo da čeznemo za dosadom i sporim prolaskom vremena. Osećamo se prisutnim jedino kad, gledano iz vizure mahnitog života, gubimo vreme. Ostaje nada da će ta pozitivna dokolica praznog vremena dovoljno dugo da traje da iz nje proistekne neka istinska potreba i nužnost da se nešto uradi sa sopstvenim životom.[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]